Вештачко око ОЗИКС0З колико је далеко наука 2026

Вештачко око ОЗИКС0З колико је далеко наука 2026

Од имплантата ретине до вештачке мрежњаче и трансплантације целог ока

Идеја о стварању вештачког ока које би у потпуности заменило људско око и вратило вид слепим људима дуго је припадала углавном научној фантастици. Последњих деценија, међутим, биомедицинско инжењерство, микроелектроника, неуронаука и вештачка интелигенција постепено су почели да претварају ову идеју у прави истраживачки задатак.

Данас већ постоје системи за имплантацију који могу да произведу визуелне сензације електричном стимулацијом мрежњаче или мозга. Развијене су и вештачке мрежњаче које репродукују неке од функција биолошке ретине. У 2025. години, клинички резултати ПРИМА система показали су обнављање функционалног централног вида код једног дела пацијената са узнапредовалом макуларном дегенерацијом. (Нев Енгланд Јоурнал оф Медицине)

У августу 2026, истраживачи са Универзитета науке и технологије у Хонг Конгу објавили су у Природни материјали нови систем тзв ТХЕ-БРЕНА, који представља хемисферичну вештачку мрежњачу високе резолуције са сликом у пуној боји и веома широким видним пољем. (Природа)

Упркос овим импресивним достигнућима, од 2026. године наука још увек нема вештачко око које би могло да се постави уместо људског ока и да у потпуности репродукује његове функције.


Шта је заправо људско око?

Да бисмо разумели сложеност задатка, треба имати на уму да око није само биолошка камера.

Људско око садржи оптички систем који се састоји од рожњаче, сочива и других структура које фокусирају светлост на мрежњачу. Ретина је, зачудо, једноставан сензор светлости. То је сложено нервно ткиво које садржи фоторецепторе ОЗИКС0З спајалице и сензорне ОЗИКС1З као и многе друге врсте нервних ћелија.

Примљене информације се претварају у електричне сигнале, делимично обрађују већ у мрежњачи и затим се преко оптичког нерва преносе до мозга.

Дакле, комплетно вештачко око мора истовремено да реши неколико различитих инжењерских и биолошких проблема:

  • да прима светлост;
  • да фокусира слику;
  • за претварање светлости у електричне сигнале;
  • да обрађује визуелне информације;
  • да кодира ове информације на начин компатибилан са нервним системом;
  • за пренос сигнала у мозак;
  • да безбедно раде у људском телу;
  • да користи минималну количину енергије;
  • бити биокомпатибилан;
  • и поуздано функционишу дуги низ година.

Последњи корак – комуникација са људским мозгом – остаје једна од највећих препрека за стварање потпуно функционалног вештачког ока.


Пројекат Аргус ИИ – један од првих великих успеха

Један од најпознатијих пројеката у области вештачког вида је Систем ретиналне протезе Аргус ИИ, који је првобитно развио Сецонд Сигхт Медицал Продуцтс.

Систем користи малу камеру постављену на наочаре. Камера прима слику коју обрађује спољни процесор. Информације се затим преносе на имплантирани електронски систем који стимулише мрежњачу преко електрода.

Аргус ИИ је добио европско одобрење за употребу код одређених пацијената са тешким губитком вида због ретинитис пигментоса, а у фебруару 2013. добио је одобрење од америчке ФДА у складу са процедуром за изузеће од хуманитарног уређаја.

Систем је био важна демонстрација да електронски имплант може изазвати корисну вештачку визуелну перцепцију.

Међутим, важно је напоменути да Аргус ИИ није потпуно вештачко око.

Систем не замењује оптички систем ока, не репродукује нормалну мрежњачу и не обезбеђује природан вид.

Такође, Аргус ИИ више није тренутни комерцијални систем. Производња и продаја су прекинути јер се програмери фокусирају на следећу генерацију технологије вештачког вида. (СЕЦ)


Харвард/МИТ и субретинални имплантати

Још један важан истраживачки приступ развили су тимови повезани са Массацхусеттс Еие анд Еар и МИТ, укључујући Јосепха Ризза и Јохн Виатт.

У овој процедури, низ електрода се поставља у субретинални простор ОЗИКС0З испод ретине.

Идеја је да се електронски имплантат налази ближе природној структури мрежњаче и да стимулише преостале функционалне нервне ћелије.

Ово је фундаментално другачији приступ од система који директно стимулишу ганглијске ћелије ретине.

Такво истраживање демонстрира један од главних принципа савремене визуелне протетике: уместо да покушава да обнови цео биолошки орган, технологија може да заобиђе оштећени део визуелног система и пренесе информације до преосталих функционалних неуронских структура.


ПРИМА – нова генерација фотонапонске вештачке мрежњаче

Један од најзанимљивијих савремених приступа је ПРИМА, који је првобитно развио тим Данијела Паланкера на Универзитету Станфорд.

ПРИМА користи мали субретинални фотонапонски имплант који се састоји од више микроскопских фотодиода.

Систем користи посебне наочаре које садрже камеру и оптички систем. Добијена слика се претвара у скоро инфрацрвено светло и пројектује на имплантат.

Фотодиоде у имплантату претварају светлосне импулсе у електричне сигнале који стимулишу нервне ћелије у мрежњачи.

Дакле, систем користи део природне неуронске архитектуре ока, уместо да покушава да је потпуно замени.

Клинички резултати

Резултати великог клиничког испитивања ПРИМА-е, објављени у Нев Енгланд Јоурнал оф Медицине, представљају важну фазу у развоју ретиналних протеза.

У студији је имплантирано 38 пацијената са географском атрофијом због старосне макуларне дегенерације.

Од 32 пацијента који су праћени након 12 месеци, 26 – или 81% – показало је клинички значајно побољшање видне оштрине. (Нев Енгланд Јоурнал оф Медицине)

Када користе дигитално увећање, неки учесници су постигли оштрину вида која им омогућава да читају текст, укључујући књиге, етикете и друге свакодневне предмете. (Станфорд Медицине)

Ово је изузетно важан резултат, али ПРИМА опет није комплетно вештачко око.

Обнавља ограничени део визуелне функције код одређене болести и користи преостали биолошки визуелни систем.


Биониц Висион Тецхнологиес

Други приступ је развио Биониц Висион Тецхнологиес (БВТ) у Аустралији.

Компанија развија супрахороидални систем где се електроде постављају близу задњег дела ока без замене самог ока.

Објављени прегледи електронских ретиналних протеза описују ране клиничке резултате са перцепцијом светлости и функционалним побољшањима у подскупини пацијената. Истовремено, систем није добио регулаторно одобрење као широко доступна замена за људско око. (ПубМед Централ (ПМЦ))

Технологија показује још један могући пут до вештачког вида – електричну стимулацију визуелног система, без физичке замене целог очног органа.


Орион ОЗИКС0З је заокружио око

То је још радикалнији приступ Орион систем визуелне кортикалне протезе.

Уместо постављања електронског импланта у око, систем има за циљ да заобиђе оштећено око и директно стимулише визуелни кортекс мозга.

У овом приступу, камера прима информације о окружењу, а електронски систем претвара информације у електричне импулсе који се напајају имплантираним електродама у пределу визуелног кортекса.

Ово је посебно интересантно код болести код којих је тешко оштећена не само мрежњача већ и други делови ока.

Према информацијама које су објавили програмери, Орионова шестогодишња рана клиничка студија завршена је у марту 2025. године, са циљем следеће фазе клиничког развоја.

Орион показује да је ОЗИКС0Вештачко окоОЗИКС1З можда није ограничено само на око. ЦЕО систем се може представити:

камера → процесор → неуронски код → мождани имплант → визуелни кортекс


Нова генерација: ТХЕ-БРЕНА – вештачка ретина са пуним видом боја

У августу 2026. у часопису Природни материјали објављен је посебно занимљив развој тима са Универзитета науке и технологије у Хонг Конгу.

Истраживачи представљају био-инспирисан систем тзв ТХЕ-БРЕНА, заснован на хемисферичној вештачкој мрежњачи.

Технологија има:

  • 367,500 пиксела;
  • густина 1.905 пиксела по инчу;
  • слика у пуној боји;
  • спектрални опсег од приближно 300 до 800 нм;
  • видно поље преко 160°;
  • обрада покрета директно у сензору. (Природа)

Посебно је занимљиво да систем користи закривљену, хемисферичну структуру сличну геометрији људске мрежњаче.

У традиционалној камери, равни сензор и оптички систем морају да компензују различите оптичке аберације. Са хемисферичним дизајном, нека од ових ограничења се могу смањити.

Систем је такође показао значајно смањење потребног протока информација током детекције покрета, при чему су аутори пријавили преко 99,95% ниже захтеве за пропусни опсег у поређењу са традиционалном обрадом заснованом на оквирима у конкретном експерименту. (Природа)

Међутим, важно је нагласити да је ТХЕ-БРЕНА био-инспирисани вештачки визуелни сензор, а не вештачко око уграђено у човека.

Ова разлика је суштинска.


Прва трансплантација целог људског ока

Паралелно са развојем електронских очију, развијен је још један изузетно занимљив научни напад ОЗИКС0З трансплантацијом биолошког целог ока.

У мају 2023., тим на НИУ Лангоне Хеалтх извео је прву познату успешну трансплантацију целог људског ока у комбинацији са трансплантацијом дела лица.

Пацијент Арон Џејмс изгубио је око и значајан део лица услед јаког струјног удара.

Током операције, лекари трансплантирају цело око, очну дупљу и оптички нерв заједно са другим ткивима. Операција траје око 21 сат. (НИУ Лангоне Хеалтх)

Резултат је изванредан са становишта трансплантационе медицине.

Трансплантирано око остаје одрживо. Уочено је нормално снабдевање крвљу ретине и проток крви, а неке фоторецепторске ОЗИКС0З стапес и ОЗИКС1З ћелије су преживеле. (НИУ Лангоне Хеалтх)

Али пацијент није повратио вид са трансплантираним оком.

Ово је једна од најважнијих научних чињеница у историји трансплантације ока.


Зашто је опоравак оптичког нерва тако тежак?

Оптички нерв није обичан кабл.

Садржи огроман број нервних влакана која повезују мрежњачу са различитим структурама у мозгу.

У трансплантацији ока, лекари могу да врате:

  • снабдевање крвљу;
  • механички положај ока;
  • анатомске структуре;
  • део ткива;
  • функционисање мрежњаче.

Али то не значи аутоматски да информације из мрежњаче могу стићи до мозга на функционалан начин.

Неопходно је да се нервна влакна правилно повежу са централним нервним системом и да обнове сложене нервне путеве.

Ово је један од главних разлога зашто је трансплантирано око Арона Џејмса остало одрживо, али није вратило вид.


Велики програм трансплантације људског ока

Постигнуће НИУ Лангоне поставља сцену за истраживање већег обима.

2024. године, Америчка агенција за напредне истраживачке пројекте за здравље (АРПА-Х) покренула је програм Трансплантација алографта људског ока (ТХЕА) са потенцијалним финансирањем до 132 милиона долара.

Циљ је да се развију методе за успешну трансплантацију целог људског ока, које у будућности може вратити вид. (уцихеалтх.орг)

2025. године, НИУ Лангоне је такође најавио учешће у великом пројекту са више од 40 научника, лекара и представника индустрије чији је циљ да трансплантација целог ока буде могућа терапија за враћање вида. (НИУ Лангоне Хеалтх)

Ово показује да наука више не разматра трансплантацију целог ока као теоријску могућност.


Електронско вештачко око против биолошке трансплантације

Два главна приступа су фундаментално различита.

Електронско вештачко око покушава да замени функцију биолошког визуелног система путем електронике, сензора, рачунарских алгоритама и неуростимулације.

Трансплантација целог ока покушава да сачува биолошки визуелни орган и обнови његову везу са нервним системом.

У будућности је могуће комбиновати ова два приступа.

На пример, будући систем може укључивати:

вештачка оптика → вештачка ретина → неуронски интерфејс → оптички нерв → мозак

или:

камера → АИ обрада → мождани имплант → визуелни кортекс

Трећа опција је биолошки трансплантирано око уз помоћ регенеративне медицине и технологија поправке оптичког нерва.


Шта недостаје модерном вештачком оку?

Упркос огромном напретку, постоји фундаментална разлика између модерне протетике и људског вида.

Људско око и мозак раде као један систем.

Људска мрежњача обавља сложену претходну обраду визуелних информација чак и пре него што сигнали стигну до мозга. Систем има огроман динамички опсег, прилагођава се осветљењу, детектује кретање, боју и контраст и ради непрекидно са изузетно малом потрошњом енергије.

Савремене електронске протезе још увек не могу да репродукују сву ову функционалност.

У многим од њих, визуелна перцепција је ограничена на тачке светлости, облике, контуре или слике релативно ниске резолуције.

ПРИМА представља значајан корак напред јер неким пацијентима омогућава читање текста, али не враћа нормалан вид. (Нев Енгланд Јоурнал оф Медицине)


Може ли вештачко око постати боље од људског ока?

Из инжењерске перспективе, ово је концептуално могуће.

Будући систем вештачког вида могао би потенцијално да види у распонима изван људског видљивог спектра, на пример у блиском инфрацрвеном опсегу.

Могла је имати:

  • оптички или дигитални зум;
  • аутоматско појачање при слабом осветљењу;
  • инфрацрвени вид;
  • ултра широко видно поље;
  • АИ препознавање објеката;
  • директно мерење растојања;
  • снимање слике;
  • бежична комуникација;
  • адаптивна оптика.

У том смислу, будуће вештачко око може бити не само копија људског ока, већ бионички систем вида са могућностима које природни вид не поседује.

Међутим, ово је и даље научна и технолошка перспектива, а не клиничка реалност.


Стање технологије у 2026

Од септембра 2026. може се разликовати неколико различитих нивоа развоја:

ТехнологијаСтање
Аргус ИИИсторијски доказана протеза мрежњаче; производња је обустављена
ПРИМАКлинички доказана технологија за обнављање ограниченог функционалног вида
Биониц Висион ТецхнологиесРазвој имплантабилних система за вештачки вид
ОрионРазвој кортикалне визуелне протезе
ТХЕ-БРЕНАБио-инспирисани вештачки/визуелни сензор високе резолуције
Трансплантација целог окаДемонстрирано код човека, али без опоравка вида
Потпуно функционално електронско вештачко окоЈош није постигнуто

Постоји велика граница ОЗИКС0З између машине и мозга

Главни проблем више није само стварање камере која изгледа као људско око.

Савремена микроелектроника може да створи изузетно осетљиве визуелне сензоре. Нови хемисферични сензори могу чак да имитирају геометрију мрежњаче и обрађују визуелне информације директно у сензору. (Природа)

Прави изазов је стварање неуронски интерфејс, који може поуздано да преведе електронску слику у неуронске сигнале разумљиве људском мозгу.

Ово захтева разумевање не само оптике, већ и:

  • неурофизиологија;
  • неуронско кодирање;
  • синаптичка обрада;
  • пластичност мозга;
  • регенерација нервног ткива;
  • биокомпатибилни материјали;
  • микроелектроника;
  • вештачка интелигенција.

Зато је вештачко око много више од обичне камере постављене у орбиту човека.


Закључак

Развој вештачког вида последњих деценија показао је изузетан напредак.

Аргус ИИ је доказао да електронски систем може створити вештачку визуелну перцепцију. ПРИМА је направио још један велики корак демонстрирајући обнављање функционалног централног вида у подскупини пацијената са тешком макуларном дегенерацијом. Кортикални системи попут Ориона траже начин да заобиђу оштећено око и директно ступе у интеракцију са мозгом. У међувремену, нове био-инспирисане вештачке мрежњаче, као што је ТХЕ-БРЕНА, објављене 2026. године, показују колико брзо се развија сама технологија визуелних сензора. (Нев Енгланд Јоурнал оф Медицине)

Паралелно са тим, прва трансплантација целог људског ока показала је да је могуће пресадити и сам очни орган и остати одржив, али за враћање вида потребно је успешно обнављање изузетно сложене везе између ока и мозга. (НИУ Лангоне Хеалтх)

Стога да 2026, још увек не постоји вештачко око које може у потпуности да замени људско око и врати нормалан људски вид.

Али научна слика је већ другачија од пре десет или двадесет година.

Данас научници имају радне протезе мрежњаче, вештачке мрежњаче, мождане интерфејсе, био-инспирисане визуелне сензоре високе резолуције и први доказани случај трансплантираног целог људског ока.

Следећи велики корак биће спајање ових технологија у један систем који не само да перципира светлост, већ и претвара светлост у пуноправна визуелна перцепција разумљива људском мозгу.

Тада вештачко око више неће бити само протеза.

Биће то нови тип орган бионичког вида.

Оставите одговор